„Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу.”

Објављено: 28.07.2020.год.
фото: Политика

 
Председник српске владе Никола Пашић изговорио је ове јечи пре тачно 106 година, 28. јула 1914. у некој кафани у Нишу, у којој се нашао и песник Јосип Сибе Миличић који је од заборава отргао овај штури, пророчки коментар. Пашић је седио сам за столом и ручао, када га је прекинуо неки жандарм да би му уручио телеграм који је тог дана окренуо свет наглавце, пошто је њиме покренут замајац Првог светског рата.


У отвореном телеграму послатом преко Букурешта, ратоборни Беч је поручио српској влади следеће:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914, коју јој предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом”.

У ноти од 23. јула, на коју се Беч позвао, службена Србија је оптужена да је хушкала пречанске Србе против Аустроугарског царства и да се идеја о атентату на престолонаследника Фрању Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 28. јуна 1914, „родила у Београду”, да су атентатору Гаврилу Принципу и друговима „оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ’Народне одбране’, и да су прелазак у Босну спровеле старешине српске пограничне службе”.

Било је то противно закључцима до којих је дошао Фридрих фон Визнер, службеник бечког Министарства спољних послова, који је послат у Сарајево 10. јула 1914. да испита истражни материјал и установи доказе о одговорности српске владе за атентат.

Као савестан државни службеник, привржен идеји правне државе и истини, Визнер је 13. јула телеграфисао у Беч: „Не постоји било шта што би указивало на одговорност српске владе у организовању убиства или припрема, или у снабдевању оружјем. Нити има било шта што би човека навело да посумња у тако нешто. Напротив, постоје докази који, изгледа, могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње”.

Сарајевски атентат је, међутим, како је установио Владимир Дедијер, „био неочекивани дар бога Марса ратоборној бечкој страни, која је још од анексионе кризе 1908–1909. тражила било какав изговор да нападне Србију и умири Јужне Словене, проширујући хабзбуршку власт до самих врата Солуна”.

У том погледу био је више него јасан начелник Генералштаба аустроугарске војске генерал Конрад који је после сарајевског атентата рекао: „То није злочин само једног фанатика; атентат је објава рата Србије Аустро-Угарској... Ако пропустимо ову прилику, Царство ће бити изложено новим експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација... Аустро-Угарска мора да води рат из политичких разлога”.

Из тих разлога нота Беча од 23. јула била је, у ствари, ултиматум Србији изражен у десет тачака. Тачком шест је тражено да се српска влада обавеже „да ће отворити судску истрагу против учесника завјере од 28. јуна који се налазе на српској територији”, те да би „органи делегирани од стране царске и краљевске владе (Беча – прим. а.), учествовали у тој истрази”.

Опште мишљење чланова српске владе било је да ноту треба одбити, што је сажео министар просвјете Љуба Јовановић, који се први јавио за реч: „Не остаје ништа друго него да се гине”.

Одговор српске владе саставили су Пашић и Стојан Протић, други министри су понешто додали, тако да је текст био готово у 17.45 сати – 15 минута пре истека ултиматума 25. јула. У одговору је наведено да је српска влада прихватила све тачке бечког ултиматума, осим тачку шест „јер би то била повреда Устава и Закона о кривичном поступку”.

Аустроугарском посланику Гизлу одговор је предао сâм Пашић, коме је Гизл рекао да је незадовољан и да одмах напушта Београд.

Исте вечери се и српска влада повукла у Ниш, због чега је објава рата Србији и затекла Пашића 28. јула у оној кафани с почетка текста.

Исте ноћи, аустроугарска војска је почела да засипа Београд артиљеријском ватром и тако шест наредних дана и ноћи.

Због тога „Политика” неколико дана није излазила, а када се поново нашла пред читаоцима, 4. августа, на првој страни је објављен извјештај „Под аустријским мецима” о нападу на београдску престоницу.

„Противно сваком међународном праву Аустријанци (су) обасипали куршумима и топовским мецима не војску него мирне грађане и приватне зграде”, писала је „Политика”, наводећи да је „аустријско бомбардовање, коме нема имена ни у ратној тактици нити у историји међународних односа, нанело нашој вароши штете...”.

Срећом, „ни једно једино лице није погинуло”.

„Политика” је тог дана објавила и ту добру вест, али је биланс смрти, на крају четворогодишњег Великог рата, по Србију и српски народ био застрашујући – изгинуло је или помрло због епидемија више од 1.100.000 људи, 450.000 војника и 650.000 цивила, што је било око 26 одсто становника Краљевине Србије.

Политика


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Историја у објективу војног свештеника

2020-08-09 15:54:37

 „У историји српске фотографије ретке су личности које су иза себе оставиле значајан траг, а да се о њиховом животу мало зна. Такву судбину уметника фотографије,...

Десет великих војсковођа од оснивања Русије до данас

2020-08-08 07:59:06

Једни су допринели да Русија опстане као независна држава, а други да постане једна од највећих светских сила. 1. Свјатослав Игоревич Свјатослав Игоревич Лео Хао Владар Кијевске Русије, кнез...

Срећа коју је донела слобода

2020-08-08 07:51:35

Швајцарац Арчибалд Рајс, један од првих који је ушао у ослобођени Београд, водио је дневник о победоносном походу српске војске. После четири крваве ратне године српска војска...

Непријатељ мора бити заустављен: Како је одбијен први масовни ваздушни напад на Москву

2020-08-02 09:36:54

У ноћи између 21. и 22. јула 1941. године одиграла се Битка за Москву – једна од најдраматичнијих ваздушних битака у Другом светском рату. На град...

Двоје заборављених

2020-08-02 08:55:38

Двоје старих још су живи и сваког јутра и вечери излазе на станицу, чекају воз и жељно загледају у вагоне. Траже својега Милана, надају му се. Чекају га тако дуго и сваким даном све су блеђи, а боре на њиховим лицима постају све дубље, док њихове добре душе траже утехе своме болу и молитви богу. И у тихом, непрекидном јецању, које изумире у заглушном добу послератнога живота...

Како су кинеске банде пола века харале Русијом

2020-08-01 07:21:41

Деценијама ни Русија ни Кина нису могле да изађу на крај са суровим и немилосрдним хунхузима. Ти бандити су поред уобичајеног разбојништва учествовали и у судбоносним...

Први дан рата

2020-07-28 13:50:54

Велики рат

„Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу.”

2020-07-28 08:37:20

  Председник српске владе Никола Пашић изговорио је ове јечи пре тачно 106 година, 28. јула 1914. у некој кафани у Нишу, у којој се нашао и...

Одговор Србије на аустроугарски ултиматум

2020-07-26 21:24:48

Српска краљевскa владa одговорила је на аустроугарски ултиматум 25 јула. Одговор су написали Стојан Протић и председник владе Никола Пашић, који га је лично уручио аустроугарском...

Ултиматум који је шокирао свет

2020-07-26 08:00:52

То је "најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави" оценио је, аустроугарски ултиматум Србији, британски министар спољних послова Едвард Греј. Влада у...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: