Ауторски текст председника Путина за „Нешенeл интерест“

Објављено: 20.06.2020.год.
фото: Фото: ТАСС/ youtube.com

"За мене и моје вршњаке важно је да наша деца, унуци, праунуци схватају кроз каква су искушења и муке пролазили њихови преци. Како, зашто су успели да преживе и победе? Одакле потиче њихова истинска гвоздена снага воље која је чудила и одушевљавала цео свет? Да, они су бранили свој дом, децу, породицу. Али све их је обједињавала љубав према домовини, према отаџбини. Овај дубоки, лични осећај у потпуности се огледа у самој суштини нашег народа и постао је један од најважнијих у својој херојској, жртвеној борби против нациста."


Председник Владимир Путин написао је ауторски чланак поводом 75. годишњице победе у Другом светском рату. У чланку, објављеном у америчком часопису „Нешенeл интерест“, Путин тврди да је „Минхенска издаја показала Совјетском Савезу да ће се западне земље бавити безбедносним питањима, не узимајући у обзир интересе СССР-а“.

Портпарол председника, Дмитриј Песков је саопштио да је намерно објављен баш у америчком листу „Нешенл интерест“, "будући да то издање читају паметни људи, а намера Кремља је била да се тим текстом допре баш до њих"

„Чланак је обиман, оријентисали смо се на солидно издање које читају солидни и паметни људи“, рекао је Песков.


Ауторски текст председника Путина:

"Прошло је 75 година од завршетка Другог светског рата. За те године стасало је неколико генерација. Променила се политичка карта планете. Нема Совјетског Савеза, који је извојевао грандиозну, рушилачку победу над нацизмом, спасио цео свет. Па и сами догађаји тог рата, чак и за његове учеснике представљају далеку прошлост. Али зашто се у Русији 9. мај слави као најважнији празник, а 22. јуна живот практично замире и стоји кнедла у грлу?

Обично се каже да је рат оставио дубок траг у историји сваке породице. Иза ових речи стоји судбина милиона људи, њихова патња и бол од губитка. Понос, истина и сећање.

За моје родитеље, рат су ужасне муке опкољеног Лењинграда, где је умро мој двогодишњи брат Витја, где је моја мајка чудом преживела. Отац, иако ослобођен војске, добровољно се јавио да брани родни град — учинио је исто као и милиони совјетских грађана. Борио се на месту „Невски пјатачок“ и био тешко рањен. И што више пролазе године, већа је потреба да се поразговара са родитељима и више сазна о ратном периоду њиховог живота. Али већ је немогуће питати, зато у свом срцу чувам разговоре са оцем и мајком о овој теми, њихове шкрте емоције.

За мене и моје вршњаке важно је да наша деца, унуци, праунуци схватају кроз каква су искушења и муке пролазили њихови преци. Како, зашто су успели да преживе и победе? Одакле потиче њихова истинска гвоздена снага воље која је чудила и одушевљавала цео свет? Да, они су бранили свој дом, децу, породицу. Али све их је обједињавала љубав према домовини, према отаџбини. Овај дубоки, лични осећај у потпуности се огледа у самој суштини нашег народа и постао је један од најважнијих у својој херојској, жртвеној борби против нациста.

Људи се често питају: како ће се понашати садашња генерација, шта ће радити у критичној ситуацији? Пред мојим очима су млади лекари, медицинске сестре, понекад и јучерашњи студенти, који данас одлазе у „црвену зону“ да би спасавали људе. Наши војници, у борби против међународног тероризма на Северном Кавказу, у Сирији, који су се борили до самог краја, сасвим су млади људи! Многи борци легендарне, бесмртне шесте десантне чете имали су 19–20 година. Али сви су показали да су достојни подвига војника наше отаџбине, који су је бранили у Другом светском рату.

Стога сам уверен да је у природи народа Русије да извршавају своју дужност, да се не штеде уколико околности то налажу. Самопожртвовање, патриотизам, љубав према свом дому, својој породици, Отаџбини — ове вредности су и данас фундаменталне, кључне у руском друштву. На њима, у великој мери, почива суверенитет наше земље.

Сада су се код нашег народа појавиле нове традиције, као што је Бесмртни пук. Ово је марш наших захвалних успомена, крвне, живе везе међу поколењима. Милиони људи одлазе у шетње са фотографијама својих рођака који су бранили Отаџбину и победили нацизам. То значи да њихов живот, искушења и жртве, победа коју су нам дали, никада неће бити заборављени.

Наша одговорност пред прошлошћу и будућношћу је да учинимо све што је могуће како бисмо спречили понављање страшних трагедија. Због тога сам сматрао својом обавезом да напишем чланак о Другом светском рату. О овој идеји сам више пута разговарао са светским лидерима, наишао на њихово разумевање. Крајем прошле године, на самиту лидера земаља ЗНД, сви смо били уједињени: важно је пренети потомцима сећање на то да је победу над нацизмом, пре свега, однео совјетски народ, да су у овој херојској борби — на фронту и у позадини, раме уз раме — стајали представници свих република Совјетског Савеза. Тада сам са колегама разговарао и о тешком предратном периоду.

Овај разговор изазвао је велики одјек у Европи и свету. Дакле, окретање лекцијама прошлости заиста је неопходно и актуелно. У исто време било је и много емоција, лоше прикривених комплекса и бучних оптужби. Бројни политичари из навике су пожурили да изјављују да Русија покушава да ревидира историју. Међутим, притом нису могли да демантују ниједну чињеницу, ниједан наведени аргумент. Наравно, тешко је и немогуће расправљати са оригиналним документима који се, успут, чувају не само у руским, него и у страним архивима.

Стога је потребно наставити анализу разлога који су довели до светског рата, осврнути се на његове сложене догађаје, трагедије и победе, на његове поуке — за нашу земљу и цео свет. И овде је, понављам, битно ослонити се само на архивску грађу, сведочења савременика, искључити све идеолошке и политизоване спекулације.

Још једном ћу подсетити на очигледну ствар: основни узроци Другог светског рата умногоме потичу од одлука донетих после Првог светског рата. Версајски споразум постао је за Немачку симбол дубоке неправде. Практично се радило о пљачки земље која је била дужна да плати велике одштете западним савезницима, које су осиромашиле њену економију. Врховни командант савезничких снага, француски маршал Фердинанд Фош пророчки је описао Версај: „Ово није мир, ово је примирје на двадесет година.“
Управо национално понижење створило је плодну земљу за радикална и реваншистичка осећања у Немачкој. Нацисти су се вешто поиграли тим осећањима, изградили своју пропаганду, обећавши да ће спасити Немачку од „версајског наслеђа“, обновити њену некадашњу моћ, а, заправо, гурали су немачки народ у нови рат. Парадоксално је да су томе директно или индиректно допринеле западне државе, пре свега, Велика Британија и САД. Њихови финансијски и индустријски кругови веома су активно улагали у немачке фабрике и погоне за производњу војних производа. А међу аристократијом и политичким естаблишментом било је много присталица радикалних, крајње десних, националистичких покрета, који су почели да јачају у Немачкој и Европи.

Версајски „светски поредак“ створио је бројне скривене противречности и отворене сукобе. У њиховој основи су границе нових европских држава које су произвољно нацртали победници у Првом светском рату. Практично одмах по њиховом појављивању на мапи почели су територијални спорови и међусобна потраживања, која су се претворила у темпиране бомбе.

Један од најважнијих резултата Првог светског рата било је стварање Лиге народа. На ову међународну организацију полагане су велике наде за обезбеђивање дугорочног мира и колективне безбедности. То је била прогресивна идеја, чија је доследна примена, без претеривања, могла спречити понављање страхота глобалног рата.

Међутим, Лига народа, у којој су доминирале победничке силе — Велика Британија и Француска, показала је своју неефикасност и једноставно потонула у празним причама. Лига народа и уопште европски континент нису чули вишеструке позиве Совјетског Савеза да се успостави равноправни систем колективне безбедности. Конкретно, да се закључе источноевропски и пацифички пакт, који би спречавали агресију. Ови предлози су игнорисани.
 
Лига народа није успела да спречи сукобе у различитим деловима света, као што су напад Италије на Етиопију, Шпански грађански рат, агресија Јапана на Кину и Аншлус Аустрије. А у случају Минхенског споразума, у којем су поред Хитлера и Мусолинија, учествовали лидери Велике Британије и Француске, уз пуно одобрење Савета Лиге народа, подељена је Чехословачка. У вези са тим примећујем да, за разлику од многих тадашњих лидера Европе, Стаљин није себе окаљао личним сусретом са Хитлером, који је тада у западним круговима био познат као угледни политичар и добродошао гост у европским престоницама.

У распарчавању Чехословачке, заједно са Немачком, учествовала је и Пољска. Оне су унапред и заједно одлучивале коме ће припасти одређене чехословачке земље. Двадесетог септембра 1938. пољски амбасадор у Немачкој Јозеф Липски обавестио је министра спољних послова Пољске Јозефа Бека да је Хитлер уверавао о следећем: „... У случају да између Пољске и Чехословачке дође до сукоба на основу пољских интереса у Тјешину, Рајх ће стати на нашу (пољску) страну“. Нацистички вођа чак је давао наговештаје, саветовао, да почетак пољских дејстава „уследи... тек након што Немци окупирају Судетe (планине)“.

Пољска је била свесна да ће без Хитлерове подршке њени освајачки планови бити осуђени на пропаст. Овде ћу цитирати снимак разговора немачког амбасадора у Варшави Адолфа фон Молткеа са Јозефом Беком од 1. октобра 1938. о пољско-чешким односима и ставу СССР-а о овом питању. Ево шта тамо пише: „... Господин Бек... изразио је велику захвалност на лојалној интерпретацији пољских интереса на Минхенској конференцији, као и на искрености односа током чешког сукоба. Влада и јавност (Пољске) цене став фирера и рајхсканцелара“.

Подела Чехословачке била је сурова и цинична. Минхен је срушио чак и оне формалне крхке гаранције које су остале на континенту и показао да су међусобни споразуми безвредни. Управо Минхенски споразум био је окидач након којег је велики рат у Европи постао неизбежан. 

Данас би европски политичари, пре свега пољски лидери, желели да „ућуткају“ Минхен. Зашто? Не само зато што су њихове земље тада издале своје обавезе, подржале Минхенски споразум, а неке чак учествовале у подели плена, већ и зато што је било некако незгодно подсетити се да се тих драматичних дана 1938. године само СССР заложио за Чехословачку.

Совјетски Савез је на основу својих међународних обавеза, укључујући споразуме са Француском и Чехословачком, покушао да спречи трагедију. Пољска је, следећи своје интересе, свим силама покушавала да спречи стварање система колективне безбедности у Европи. Пољски министар спољних послова Јозеф Бек је 19. септембра 1938. године директно писао о томе поменутом амбасадору Јозефу Липском пре његовог састанка са Хитлером: „... Током прошле године пољска влада је четири пута одбила предлог да се придружи међународној интервенцији у одбрани Чехословачке.“

Британија, као и Француска, која је тада била главни савезник Чеха и Словака, преферирала је да се одрекне својих гаранција и баци ову источноевропску земљу на милост и немилост. Не само баци, већ усмери тежње нациста на исток са циљем да се Немачка и Совјетски Савез неизбежно сукобе и међусобно се искрваре.

Управо се на томе заснивала западњачка политика „смиривања“. И не само у односу на Трећи рајх, већ и према осталим чланицама такозваног Антикоминтернског пакта — фашистичкој Италији и милитаристичком Јапану. Његов врхунац на Далеком истоку био је Англо-јапански споразум из лета 1939, који је Токију дао одрешене руке у Кини. Водеће европске силе нису желеле да признају каква смртна опасност за цео свет долази од Немачке и њених савезника и надале се да ће их рат заобићи.
 
Совјетски комесар за стране послове Вјачеслав Молотов, генерални секретар Комунистичке партије СССР Јосиф Стаљин и немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп након потписивања споразума о ненападању, 23. августа 1939. у Москви
Минхенска издаја показала је Совјетском Савезу да ће западне земље решавати безбедносна питања не узимајући у обзир његове интересе и да ће, уколико буде потребе, формирати антисовјетски фронт.

У исто време, Совјетски Савез је учинио све како би искористио сваку шансу за стварање антихитлеровске коалиције, понављам, без обзира на дволичну позицију западних земаља. Тако је совјетско руководство преко обавештајних служби добијало подробне информације о закулисним англо-немачким контактима у лето 1939. године. Скрећем пажњу на чињеницу да су они вођени веома интензивно, штавише, практично истовремено са трилатералним преговорима представника Француске, Велике Британије и СССР-а, које су, напротив, западни партнери свесно отезали. У вези са тим цитираћу документ из британских архива — ово је упутство британске војне мисије која је стигла у Москву у августу 1939. године. У њему се директно говори да делегација треба да „преговара веома споро“; да „влада Уједињеног Краљевства није спремна да преузме на себе детаљне обавезе које би могле да ограниче нашу слободу деловања под било којим околностима“.

Такође напомињем: за разлику од Енглеза и Француза, совјетску делегацију предводило је високо руководство Црвене армије, које је имало сва потребна овлашћења за „потписивање војне конвенције о организацији војне одбране Енглеске, Француске и СССР-а против агресије на Европу“.

Своју улогу у пропасти преговора одиграла је Пољска, која није хтела никакве обавезе према совјетској страни. Чак и под притиском западних савезника, пољско руководство одбило је да сарађује са Црвеном армијом у борби против Вермахта. И тек када се сазнало за Рибентропов долазак у Москву, Јозеф Бек је невољно, не директно, већ преко француских дипломата, обавестио совјетску страну: „... У случају заједничких дејстава против немачке агресије, сарадња Пољске и СССР-а, под техничким условима који треба да се утврде, није искључена“. Истовремено је својим колегама објаснио: „... Нисам против ове формулације само ради олакшавања тактике, а наше принципијелно гледиште у вези са СССР-ом је коначно и остаје непромењено.“

У насталој ситуацији, Совјетски Савез је потписао Споразум о ненападању са Немачком. То је фактички урадио последњи од европских земаља и то у светлу стварне опасности од суочавања са ратом на два фронта — са Немачком на западу и са Јапаном на истоку, где су се већ водиле интензивне битке на реци Халхин Гол.

Стаљин и његово окружење заслужују многе праведне оптужбе. Сећамо се и злочина режима над сопственим народом и ужаса масовних репресија. Понављам, совјетским лидерима се може много тога приговарати, али не и недостатак разумевања природе спољних претњи. Они су видели да покушавају да оставе Совјетски Савез да се сам суочи са Немачком и њеним савезницима. Схватајући ову стварну опасност, радили су на добијању драгоценог времена за јачање одбране земље.
 
У вези са тада закљученим Пактом о ненападању, сада чујемо много спекулација и оптужби на рачун савремене Русије. Да, Русија јесте наследница СССР-а, а совјетски период је, са свим својим тријумфима и трагедијама, неотуђиви део наше хиљадугодишње историје. Али, подсећам вас и да је Совјетски Савез дао правну и моралну оцену такозваном Пакту Молотов-Рибентроп. У резолуцији Врховног савета од 24. децембра 1989. године званично су осуђени тајни протоколи као „акт личне моћи“, који никако није одражавао „вољу совјетског народа, који није одговоран за ову заверу“.

Истовремено, друге државе преферирају да се не присећају споразума где стоје потписи нациста и западних политичара. Да не спомињем правну или политичку оцену такве сарадње, укључујући прећутни договор, чак и директaн подстицај неких европских лидера са варварским плановима нациста. Довољно је сетити се циничне фразе пољског амбасадора у Немачкој Јозефа Липског, коју је изговорио у разговору са Хитлером 20. септембра 1938. године: „... За решење јеврејског питања, ми (Пољаци) поставићемо му... прелеп споменик у Варшави.“

Такође не знамо да ли су постојали неки „тајни протоколи“ и анекси споразума низа држава са нацистима. Остаје само да се „верује на реч“. Између осталог, још увек нису декласификовани материјали о тајним англо-немачким преговорима. Зато позивамо све државе да интензивирају процес отварања својих архива, објављивања раније непознатих докумената предратног и ратног периода, као што то ради Русија последњих година. Спремни смо за широку сарадњу, за заједничке истраживачке пројекте научника-историчара.

Али, вратимо се на догађаје који су претходили Другом светском рату. Наивно је било веровати да, након што се обрачунао са Чехословачком, Хитлер неће имати нове територијалне претензије. Овај пут према свом недавном саучеснику у подели Чехословачке — Пољској. Узгред, повод за то је било наслеђе Версаја — судбина такозваног Гдањског коридора. Трагедија Пољске која је затим уследила, у потпуности је на савести тадашњег пољског руководства, које је спречило закључивање англо-франко-совјетског војног савеза и уздало се у помоћ западних партнера, ставило је свој народ под точкове нацистичке машине за уништење.

Немачка офанзива се развијала у потпуном складу са доктрином блицкрига. Упркос жестоком, херојском отпору пољске војске, већ недељу дана након почетка рата, 8. септембра 1939. године, немачке трупе биле су на прагу Варшаве. А војна и политичка елита Пољске 17. септембра побегла на територију Румуније издајући свој народ, који је наставио да се бори против окупатора.
 
Западни савезници нису оправдали пољске наде. После објаве рата Немачкој, француске трупе напредовале су свега неколико десетина километара дубоко у немачку територију. Све је то изгледало као демонстрација активних дејстава. Штавише, Англо-француски Врховни војни савет, који се први пут састао 12. септембра 1939. у француском Абвилу, одлучио је да у потпуности прекине офанзиву с обзиром на брзи развој догађаја у Пољској. Почео је злогласни „Лажни рат“. Француска и Енглеска су директно издале своје обавезе према Пољској.

Касније су, током Нирнбершког процеса, немачки генерали тако објашњавали свој брзи успех на истоку. Бивши начелник штаба оперативног руководства Врховне команде Оружаних снага Немачке генерал Алфред Јодл признао је: „...Нисмо претрпели пораз још 1939. само зато што је отприлике 110 француских и енглеских дивизија, које су се током нашег рата са Пољском на Западу бориле против 23 немачке дивизије, остало у потпуности неактивно.“

Замолио сам да из архива добијем тоне материјала који се односе на контакте СССР-а и Немачке у драматичним данима августа и септембра 1939. године. Према документима, у тачки 2 Тајног протокола уз Споразум о ненападању између Немачке и СССР-а од 23. августа 1939. стајало је да у случају територијално-политичког преуређења области које припадају Пољској, граница сфера интереса двеју земаља треба „приближно да иде дуж река Нарев, Висла и Сана“. Другим речима, совјетска сфера утицаја није само обухватала територије на којима је живело украјинско и белоруско становништво, већ и историјски пољске земље између река Буг и Висла. Не знају многи за ту чињеницу.

Слично томе, многи не знају да је одмах након напада на Пољску, у првим данима септембра 1939, Берлин упорно и непрестано позивао Москву да се придружи војним дејствима. Међутим, совјетско руководство игнорисало је такве позиве и до последњег тренутка није желело да се меша у драматичан развој догађаја.

Тек када је коначно постало јасно да Велика Британија и Француска не намеравају да помогну свом савезнику, а да је Вермахт способан да брзо окупира целу Пољску и практично дође до прага Минска, одлучено је да се у јутро 17. септембра одреди Црвене армије уведу у такозване Креси всходње (источна граница). Ово су сада делови територија Белорусије, Украјине и Литваније.

Очигледно је да није остало других варијаната. Иначе би се ризици за СССР вишеструко повећали, јер је, поновићу, стара совјетско-пољска граница ишла само неколико десетина километара од Минска, а неизбежни рат са нацистима почео би са за земљу изузетно неповољних стратешких положаја. И милиони људи различитих националности, укључујући Јевреје који живе у у близини Бреста и Гродна, Пшемисла, Лавова и Виљнуса, пали би у руке нацистима и њиховим локалним саучесницима — антисемитима и радикалним националистима.

Управо је чињеница да је Совјетски Савез до последње могућности покушавао да избегне учешће у растућем сукобу и није желео да игра на страни Немачке, довела до тога да се реални сукоб совјетских и немачких трупа деси много источније од граница наведених у тајном протоколу. Не дуж реке Висле, већ отприлике дуж такозване Курзонове линије, коју је још 1919. године Антанта препоручила као источну границу Пољске.

Као што се зна, тешко је применити могући начин на догађаје који су се већ догодили. Могу само да кажем да је у септембру 1939. совјетско руководство имало могућност да помери западне границе СССР-а даље према западу, све до Варшаве, али је одлучило да то не учини.

Немци су предложили формализовање новог статуса кво. Дана 28. септембра 1939. у Москви Јоахим фон Рибентроп и Вјачеслав Молотов потписали су Споразум о пријатељству и граници између СССР-а и Немачке, као и тајни протокол о промени државне границе, којим се признавала линија разграничења, где су дефакто стајале две армије.
У јесен 1939. године, решавајући своје војно-стратешке и одбрамбене задатке, Совјетски Савез започео је процес инкорпорације Летоније, Литваније и Естоније. Њихов улазак у СССР реализован је на споразумној основи, уз сагласност изабраних власти. То је било у складу са тадашњим међународним и државним правом. Осим тога, у октобру 1939. године Литванији су враћени Виљнус са околином, који су раније били део Пољске. Балтичке републике у саставу СССР-а задржале су своје органе власти, језик и имале су представништво у совјетским врховним државним структурама.

Свих тих месеци није прекидана невидљива дипломатска и војно-политичка борба, рад обавештајне службе. Москва је схватала да пред собом има непомирљивог и окрутног непријатеља, да је већ започео скривени рат са нацизмом. И нема никаквог разлога да схвата званичне изјаве и формалне протоколарне ноте тих година као доказ „пријатељства“ између СССР-а и Немачке. СССР није имао активне трговинске и техничке контакте само са Немачком, већ и са другим земљама. При томе је Хитлер више пута покушавао да увуче СССР у сукоб са Великом Британијом, али совјетско руководство није подлегло на те наговоре.

Последњи покушај Хитлера да убеди Совјетски Савез да предузму заједничке акције био је за време посете Молотова Берлину у новембру 1940. године. Али Молотов се тачно придржавао Стаљинових упутстава, те се ограничио на опште разговоре о идеји Немаца о прикључивању Совјетског Савеза Тројном пакту — савезу Немачке, Италије и Јапана, који је потписан у септембру 1940. године и усмереном против Велике Британије и САД. Није случајно Молотов већ 17. новембра саветовао совјетског изасланика Ивана Мајског који се налазио у Лондону: „За Вашу информацију...У Берлину није потписан никакав договор, нити је то планирано. Случај у Берлину ограничен је на размену мишљења. Немци и Јапанци би, очигледно, веома желели да нас гурну у страну Персијског залива и Индије. Одбацили смо расправу о овом питању, јер сматрамо да су такви савети Немачке неумесни“. А 25. новембра совјетско руководство је ту коначно ставило тачку: званично је изнело Берлину услове који су били неприхватљиви за нацисте, укључујући повлачење немачких снага из Финске, споразум о узајамној помоћи између СССР-а и Бугарске и низ других тема, и тиме су свесно одбацили сваку могућност приступања Пакту. Такав став је коначно учврстио фирера у његовој намери да започне рат против СССР-а.

Већ у децембру, одбацивши сва упозорења својих стратега о катастрофалној опасности рата на два фронта, Хитлер је одобрио план „Барбароса“. То је учинио схватајући да је управо Совјетски Савез главна сила која му је супротстављена у Европи и да ће предстојећи сукоб на истоку решити исход светског рата. Био је сигуран да ће се поход на Москву одиграти брзо и успешно. Оно што бих посебно желео да нагласим, јесте да су се западне земље тада фактички сложиле са совјетским акцијама, препознале су жељу Совјетског Савеза да осигура своју безбедност. Тако је 1. октобра 1939. године тадашњи бивши шеф британског Адмиралитета Винстон Черчил у изјави за радио рекао: „Русија води хладну политику сопствених интереса. Да би заштитиле Русију од нацистичке претње, било је неопходно да руске снаге буду на тој линији (новој западној граници)“. Четвртог октобра 1939. године у Дому лордова министар спољних послова Велике Британије Едвард Халифакс је изјавио: „Треба подсетити да је совјетска влада хтела да помери границу практично до линије коју је током Версајске конференције препоручио лорд Курзон. Само наводим историјске чињенице и верујем да су оне неоспорне“. Познати британски политичар и државник Дејвид Лојд Џорџ истицао је: „Руске трупе су окупирале територије које нису пољске и које је Пољска силом заузела након Првог светског рата. Безумље би било да се руско напредовање изједначи са напредовањем Немаца.“

Британски високи званичници и дипломате су током неформалних разговора са совјетским изаслаником Иваном Мајским говорили отвореније. Заменик министра спољних послова Велике Британије Ричард Батлер је говорио 17. октобра 1939. године: „У британским владиним круговима сматрају да не може бити никаквог говора о томе да се Пољској врате Западна Украјина и Белорусија. Ако би успели да формирају етнографску Пољску скромних размера, уз гаранцију не само СССР-а и Немачке, него и Енглеске и Француске, британска влада би била у потпуности задовољна“. Двадесет седмог октобра 1939. године главни саветник Невила Чемберлена, Харолд Вилсон је рекао: „Пољска мора бити обновљена као самостална држава на етнографској основи, али без Западне Украјине и Белорусије“. Важно је истаћи да је током тих разговора испитивана и подлога за побољшање совјетско-британских односа. Ти контакти су у великој мери поставили темеље будућем савезништву и Антихитлеровској коалицији. Међу одговорним, далековидим политичарима издвајао се Винстон Черчил, који се, упркос познатој антипатији према СССР-у, и раније залагао за сарадњу са њим. Још у мају 1939. године у Дому комуна изјавио је: „Бићемо у смртној опасности, уколико не будемо могли да формирамо велики савез против агресије. Била би највећа глупост да одбацимо природну сарадњу са Совјетском Русијом“. Након почетка војних операција у Европи, на састанку са Иваном Мајским 6. октобра 1939. године, он је рекао у поверењу: „Између Велике Британије и СССР-а нема никаквих озбиљних несугласица. Стога нема основа за напете и незадовољавајуће односе. Британска влада би желела да развија трговинске односе. Такође би била спремна да разговара о свим другим врстама мера, које би могле допринети побољшању односа.“

Други светски рат није избио преко ноћи, неочекивано, одједном. И агресија Немачке на Пољску није била изненадна. Он је резултат многих тенденција и фактора у глобалној политици тог периода. Сви предратни догађаји везали су се у један судбински ланац. Али, несумњиво, оно што је предодредило највећу трагедију у историји човечанства, био је државни егоизам, кукавичлук, попуштање агресору који је јачао, неспремност политичких елита за проналазак компромиса. Стога је неправедно тврдити да је дводневна посета министра спољних послова (Трећег рајха) Рибентропа Москви главни разлог који је покренуо Други светски рат. Све водеће земље у мањој или већој мери сносе део одговорности за почетак рата. Свака је чинила непоправљиве грешке, самоуверено верујући да могу надиграти друге и обезбедити једностране предности за себе или се склонити по страни од предстојеће глобалне несреће. За такву кратковидност, за одбијање стварања система колективне безбедности, морало се платити милионима живота, колосалним губицима.

Пишем о томе без и најмање намере да преузмем на себе улогу судије, да некога оптужим или оправдам, а још мање да иницирам нови талас међународне информационе конфронтације на историјском пољу, који може сукобити државе и народе. Сматрам да се потрагом за уравнотеженим проценама догађаја из прошлости треба бавити академска наука са великим бројем угледних научника из различитих земаља. Свима су нам потребне истина и објективност. Одувек сам позивао и позивам колеге на миран, отворен дијалог, заснован на поверењу, на самокритичан, непристрасан поглед на заједничку прошлост. Такав приступ ће омогућити да се не понове тадашње грешке и да се обезбеди миран и просперитетан развој за наредни период. Међутим, многи наши партнери још нису спремни за заједнички рад. Напротив, следећи своје циљеве, они повећавају број и количину информационих напада на нашу земљу, желе да нас натерају да се оправдавамо, осећамо кривицу, усвајају потпуно лицемерне политизоване декларације. Тако, на пример, резолуција „О важности очувања историјског сећања за будућност Европе“, коју је Европски парламент одобрио 19. септембра 2019. године, директно оптужује СССР, равноправно са нацистичком Немачком, за избијање Другог светског рата. Наравно да се тамо не спомиње Минхен. Сматрам да такви „папири“, јер не могу да кажем за ту резолуцију да је документ, уз очигледну намеру да изазову скандал, носе опасно стварне претње, јер је усвојио веома угледан орган. И шта је тиме показао? Колико год то било жалосно — свесну политику уништавања послератног светског поретка, чије је формирање било питање части и одговорности земаља чији су представници данас гласали за ту неистиниту декларацију. На тај начин су ударили на закључке Нирнбершког трибунала, на напоре светске заједнице, која је након победничке 1945. године формирала универзалне међународне институције. С тим у вези подсећам да је сам процес европске интеграције, током кога су створене одговарајуће структуре, укључујући и Европски парламент, постао могућ захваљујући само поукама извученим из прошлости, јасним правним и политичким проценама. А они, који свесно доводе у питање тај консензус, руше темеље послератне Европе.
 
Осим што представља претњу за основне принципе светског поретка, овде постоји и морална и етичка страна. Исмевање, иживљавање над овим успоменама је подлост. Подлост бива намерна, лицемерна, потпуно свесна, као у ситуацији када се у саопштењима поводом 75. годишњице завршетка Другог светског рата спомињу сви учесници Антихитлеровске коалиције, осим СССР-а. Подлост бива и кукавичка, када руше споменике, који су постављени у част бораца против нацизма, оправдавајући срамотне поступке неистинитим паролама борбе против непожељне идеологије и наводне окупације. Подлост бива крвава, када оне који иступају против неонациста и наследника (Степана) Бандере, убијају и спаљују. Понављам, подлост се манифестује на различите начине, али не престаје да буде омражена.

Заборављање лекција из историје неминовно доводи до грубог разрачунавања. Чврсто ћемо бранити истину, засновану на документованим, потврђеним историјским чињеницама, наставићемо да часно и непристрасно говоримо о догађајима из периода Другог светског рата. На то је, између осталог, усмерен огроман пројекат, чији је циљ да се у Русији формира највећа збирка архивских докумената, видео и фото-материјала о историји Другог светског рата и предратном периоду. На томе се већ ради. Током припреме овог чланка користио сам велики број нових, недавно пронађених материјала, са којих је скинута ознака тајности. С тим у вези, одговорно тврдим да не постоје архивска документа која би потврдила верзију да је СССР имао намеру да започне превентивни рат против Немачке. Да, совјетско војно руководство придржавало се доктрине да ће у случају агресије Црвена армија брзо пружити отпор непријатељу, да ће прећи у офанзиву и водити рат на непријатељској територији. Међутим, такви стратешки планови уопште нису предвиђали намеру да први нападну Немачку.

Наравно, историчари данас имају на располагању документацију о војном планирању, директиве совјетских и немачких штабова. Коначно знамо како су се догађаји заправо одвијали. Из те перспективе многи говоре о поступцима, грешкама, погрешним прорачунима војно-политичког руководства земље. С тим у вези рећи ћу једно: упоредо са поплавом различитих дезинформација, совјетски лидери су добијали и реалне информације о предстојећој агресији нациста. У предратним месецима предузели су кораке усмерене на повећање борбене готовости земље, укључујући тајно регрутовање дела оних који су били способни за војну службу, премештање јединица и резервних снага из унутрашњих војних округа ка западним границама.

Рат није био изненадан — очекивали су га, спремали су се за њега. Али удар нациста је заиста био без преседана у историји деструктивне моћи. Двадесет другог јуна 1941. године Совјетски Савез се суочио са најмоћнијом, најмобилнијом и најобученијом војском на свету, која је искоришћавала индустријски, економски и војни потенцијал скоро целе Европе.
У тој смртоносној инвазији није учествовао само Вермахт, него и немачке слуге и војни контигенти многих других европских земаља. Најтежи војни порази 1941. године довели су земљу на ивицу катастрофе. Прибегавали су екстремним методама к

Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Руски добровољци у бици за Беланицу

2020-07-02 07:46:07

2. јуна 1999. године, негде у поподневним часовима, јединице 252-ге оклопне бригаде Војске Југославије су обновиле напад на „ушанчене“ шиптарске терористе које су добро утврдиле насељени...

РТ: Русија је прешла дуг пут од 1993. године: Путинове уставне промене одражавају потребе ревитализоване државе

2020-07-01 17:26:09

Руски "суперпредседнички" Устав из 1993. године фалсификован је у крви након насилних превирања, у време када је земља била на коленима. Логично је било да ће...

Операција „Коридор `92“: Битка за пут живота

2020-06-28 07:49:40

Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру!

У сусрет руском референдуму

2020-06-22 08:34:59

Иако се једном дијелу грађана чини да промјене нису суштинске, оне су итекако важне и условљене новим тренутком Русије, државе која поштује и уважава цјелокупну своју прошлост, укључујући и совјетску епоху

Ауторски текст председника Путина за „Нешенeл интерест“

2020-06-20 15:36:11

"За мене и моје вршњаке важно је да наша деца, унуци, праунуци схватају кроз каква су искушења и муке пролазили њихови преци. Како, зашто су успели да преживе и победе? Одакле потиче њихова истинска гвоздена снага воље која је чудила и одушевљавала цео свет? Да, они су бранили свој дом, децу, породицу. Али све их је обједињавала љубав према домовини, према отаџбини. Овај дубоки, лични осећај у потпуности се огледа у самој суштини нашег народа и постао је један од најважнијих у својој херојској, жртвеној борби против нациста."

Како је најезда Монгола подстакла Русе да се уједине и формирају руску државу

2020-06-20 10:56:17

Немојте мислити да су Монголи и Татари извршили инвазију на Русију као јединствену државу. Русија се фактички и формирала као држава захваљујући тој најезди, тј. пружајући...

Први дан мира, 10. јун 1999. године: Из Ратног дневника команданта Треће армије генерал-пуковника Небојше павковића

2020-06-10 21:01:56

Ко је победио, а ко изгубио? (Командно место „Кишница“, 0.40 часова) Генерал Лазаревић се спрема да се врати на Командно место „Кишница“, али сам га одвратио од те намере. Није било разлога, јер су везе преусмерене у кућу где се налазимо. Хоћу да сачекам да се неко јави из ШВК и саопшти о потписаном Споразуму. Најважнија питања односе се на Трећу армију и Приштински корпус и ми смо носиоци извлачења јединица са Косова и Метохије. У 0.50 часова стиже телеграм – наређење из ШВК. Очекивао сам текст потписаног Споразума, или бар изводе који се односе на обавезе Команде Армије и тумачење најважнијих одредби. Међутим, стиже наређење. У преамбули је информација да је потписан Војнотехнички споразум који нас обавезује на прекид свих врста непријатељстава. Команди Армије наређује се: (1) Да одмах забрани отварање ватре из свих врста наоружања, како се не би створио повод да до званичне обуставе бомбардовања, која ће уследити отпочињањем повлачења јединица са Косова и Метохије у току 10. јуна 1999. године трпимо непотребне губитке и да се не дозволи да злочиначка авијација нађе повода да и даље дејствује по распореду наших јединица; (2) Да се ватра може отварати само по циљевима на земљи, у случају директног напада и угрожавања живота припадника наших јединица. На авионе, за које је добијено обећање да ће само летети, али не и дејствовати, не отварати ватру, сем у случају њиховог дејства; (3) Преговарачка страна је преузела обавезу да ће предузети њима познате мере код ОВК и пренети им истоветну забрану. У напомени је написано да потписани Споразум ступа на снагу са тренутком потписивања (9. јуна 1999. године), а објављивање обустављања бомбардовања извршиће се након проверљивог отпочињања извлачења наших снага са Косова и Метохије, које ће, према постојећим плановима, отпочети око 12.00 часова 10. јуна 1999. године.

Живела Србија

2020-06-07 17:51:25

Мали Тома се у лагеру обесио чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато: „Живела моја отаџбина Србија”

Срби на северу Африке учили француски

2020-06-06 07:38:38

У фонду старе и ретке књиге Народне библиотеке из Пожеге недавно је, у оквиру обраде тих наслова, уочена једна изузетна: „Француско-српски речник”, штампан у време Великог...

Херојска смрт „генерала свих генерала“: Из Ратног дневника команданта Треће армије

2020-06-02 06:58:28

"Храбар и поносан војник, пркосио је НАТО авијацији да би подигао борбени морал припадницима ПВО и херојски дао живот за отаџину на првој борбеној линији"

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: